UVOD
Životna priča Williama Branhama toliko je jedinstvena i neobična da, kada ne bi postojalo mnoštvo nepobitnih dokaza koji dokumentuju i potvrđuju njenu autentičnost, s pravom bi se moglo oprostiti onima koji bi je smatrali preteranom i neverovatnom. Ali su činjenice toliko opštepoznate i takve su prirode da ih svaki iskreni istraživač može vrlo lako proveriti da stoje kao Božije svedočanstvo Njegovoj volji i nameri da se ponovo otkrije ljudima kao što je to nekad učinio u danima proroka i apostola. Priča o životu ovog proroka – jer on jeste prorok, iako mi retko koristimo taj izraz – zaista svedoči o činjenici da su biblijski dani ponovo ovde.
Pisac ove knjige svestan je manjka svojih literarnih sposobnosti da ispravno prikaže i ispriča priču o ovoj velikoj službi. Međutim, znatno mu pomaže to što je dobar deo opisa ispričan rečima samog Williama Branhama kao i drugih pojedinaca koji su bili povezani s ovom službom. Jasan i jednostavan stil propovednika Branhama ima određeni šarm i, iako se on nije isticao kulturnim prednostima, taj stil, iako ponekad priprost, uvek je dramatičan te ima vlastito obeležje.
Poznavati brata Branhama znači voleti ga. Njegova je priroda nežna i ljubazna, a njegova osećajnost duboko odgovara na patnju i bol drugih. Njegovo je sažaljenje prema bolesnima i onima u nevolji bilo toliko da je zanemario vlastito zdravlje kako bi se satima molio za beskrajne redove bolesnika. Određeno je vreme, na neki način, nosio svu težinu bolesnog sveta na svojim krhkim ramenima dok mu Bog nije obznanio da se ta odgovornost mora podeliti s drugima. Otkad se vratio na teren, udovoljio je molbama onih koji rade s njim da sačuva svoju snagu i da ne ode dalje od onoga što može izdržati. Božansko isceljenje ne čini čoveka besmrtnim u ovom životu; čak je i Isus nosio težinu umora.
Istina je da brat Branham živi u drugačijem svetu od onoga u kojem živi prosečan hrišćanin. Priznaje da je u stvarima ovoga sveta naivan i nije spreman dosetljivošću parirati onima koji ga vrlo često žele sebično i lukavo iskoristiti. S druge strane, u svetu u kojemu on zaista živi, njegova duhovna čula podignuta su do nivoa koji mu je omogućio da ide dalje u Boga i koji ga je potaknuo da postane svesniji nebeskih stvarnosti nego možda bilo koji drugi čovek današnjice. Ta je neverovatna duhovna osetljivost njegovu službu učinila revolucionarnom. On zaista u crkvu ne donosi novu doktrinu, već sveže otkrivenje stvarnosti Božije sile i suštinsku istinu o čudesima u Pismu.
Uz ovu duhovnu pronicljivost postoji još jedna karakteristika njegove službe koja ga čini toliko omiljenim mnoštvu koji ga slušaju, a to je njegova jednostavna poniznost. Niko nije ljubomoran na uspehe malog čoveka koji je sa životom dugo godina vojevao bitku koju je gubio, onoga koji veliki deo svoga života nije znao ništa osim teskobe nemaštine, teškoće i teške žalosti, čoveka kojemu je čak ono malo života bilo iščupano iz ruku, a njegova je duša ostala gola i činilo se da se samo nebo bilo urotilo protiv njega. Možemo zahvaliti Bogu zbog nagrade koju mu je od tada dalo božansko proviđenje i radovati se s njim u njegovim pobedama. Smrt je u tom životu bila tako jako simbolizovana kao u ni jednoj službi ni jednog drugog čoveka; to je naravno sa svrhom da bi Bog Svojim ljudima mogao pokazati novi ili uskrsli život.
Brat Branham potpuno prepoznaje svoja ograničenja i često se svojim slušaocima izvinjava za svoj nedostatak kulturoloških kvalifikacija. Rado govori o svom skromnom poreklu, svojoj dugoj borbi s nemaštinom. Nema pretencioznosti. Jedino kada je reč o njegovom vlastitom pozivu, nema sumnje niti oklevanja. O tome mora govoriti da bi ispunio poslanje koje mu je dano. Njegova poruka i primena njegovog dara moraju se obznaniti svetu.
Sasvim je drugačije kada se radi o razmatranju doktrinalnih pitanja. On sebe ne smatra teologom ili sudijom nad teološkim kontroverzama. Uprkos velikom uticaju koji ima na mnoštvo ljudi, ne koristi taj uticaj da istakne svoja vlastita stajališta vezana uz doktrinalna pitanja. Neki su bez ovlaštenja njegovo ime pokušali iskoristiti kao sredstvo promovisanja svojih ličnih stajališta. Bio je prisiljen ljubazno, ali čvrsto odbaciti takve pokušaje. Njegova je misija ujediniti Božije ljude, a ne ih dodatno podeliti u doktrinalnom neslaganju. „Znanje naduvava, a ljubav izgrađuje.“
Ova jednostavna poniznost privukla je njegove slušaoce gde god je bio. Iako ispunjenje njegovog poziva zahteva da on služi velikim gomilama, njegova je iskrena želja da sačuva jednostavnost svoga života. Dobro zna da su veliki Božiji ljudi u prošlosti ustanovili da je njihova snaga s Bogom i njihovo pomazanje nestalo onda kada su izgubili jednostavnost svog hrišćanskog iskustva i duh poniznosti kojeg su nekada imali.
Razlog zbog kojeg se povuče iz gužve nije zato što izbegava ljude, već jer smatra da je to jedini mogući način da nastavi svoju službu. Uvideo je da bi svo njegovo vreme, i više od toga, bilo zaokupljeno bezbrojnim ljudima koji ga žele videti, posavetovati se s njim, dati mu savet ili od njega primiti savet. Ne bi preostalo slobodnog vremena za čekati na Boga, a dobro zna da, od svih ljudi, on najviše zavisi o pomazanju Duha. Bez tog je pomazanja bespomoćan. Nema prirodne nadarenosti kojoj može pribeći da se taj najvažniji element izgubi. Neki ljudi ovo, naravno, pogrešno tumače i vrlo su razočarani kada im nije omogućen lični razgovor. Gotovo da nema dana u kojem nema nekoga ko smatra da ima hitnu poruku za njega koju mu samo ta osoba može preneti.
Ali iako mora živeti u drugom svetu da bi inspiraciju i blagoslov mogao preneti svojim prijateljima, niko nije toliko pristupačan i pun razumevanja kao brat Branham. Žarko želi ugoditi svima i čezne da učini svaku uslugu koja je u njegovoj moći. Zaista, u tome ne može verovati sam sebi jer zna da ga njegova želja da ugodi može odvući u obaveze koje ne bi mogao ispuniti. Ništa ga ne bi moglo ražalostiti više nego saznanje da nije u mogućnosti održati svoju reč. Zato je svoje poslovne dogovore predao u ruke svojih saradnika kako bi oni mogli na prikladan način sprovesti one dogovore koji su neophodni u vođenju njegovih kampanja.
Za razumevanje brata Branhama potrebno je znati ponešto o njegovoj pozadini. Kao što on sam kaže, njegova porodica bila je siromašnija od najsiromašnije. U vreme njegovog venčanja njegov je život bio neizvestan. Dugo vremena nije mogao priuštiti ni najoskudniju kućnu opremu. Jednom mu je jedno finansijsko društvo oduzelo naslonjač jer nije mogao redovno otplaćivati rate. U svom je šatoru propovedao godinama, a da nije prihvatio nikakvu platu verujući da je njegova zajednica suviše siromašna da podnese troškove crkve i njegove porodice. Da bi platio troškove, radio je kao lovočuvar u Indiani, ali je bio suviše dobronameran da bi naplaćivao kazne iako mu je to, kao lovočuvaru, bio jedini izvor prihoda. Zbog toga je (zvuči fantastično, ali je istina) morao raditi na još jednom poslu: patrolirao je vodovima struje – to je posao koji je mogao raditi uporedo s poslom lovočuvara u Indiani da bi mogao izdržavati svoju porodicu. Ali je u vlastitoj borbi došao u bliski doticaj s ljudskim patnjama i žalošću. I na ovoj časnoj poziciji na koju ga je Bog pozvao, još uvek može duboko saosećati s onima koji moraju koračati tamnom i pustom stazom života kao on nekada.
Postojao je još jedan razlog zbog kojeg je Bog izabrao Williama Branhama za veliki zadatak pozivanja Njegovih ljudi u jedinstvo duha. Gospod je znao da on nikada neće pokušati početi drugu, vlastitu organizaciju. Mogao je to učiniti, ali o takvim predlozima nije ni na trenutak razmišljao. Njegova poruka nije bila crkvi doneti nešto novo, što bi kao posledicu imalo stvaranje nove organizacije. To nije bila njegova vizija niti želja – već je ona bila da bi Božiji ljudi, koji su se međusobno bili razdvojili, mogli uvideti da su od jednog Tela i u duhu se ujediniti u očekivanju povratka njihovog Gospoda Isusa Hrista. Nije tražio samo isceljenje fizičkih tela vernika, već takođe isceljenje tajanstvenog Tela Hristovog koje je Njegova Crkva. Setimo se apostola Pavla koji je naglasio da je uzrok mnogih bolesti i prerane smrti u crkvi njihovo nerazlikovanje tela Gospodnjeg. „Zbog toga su među vama mnogi slabi i bolešljivi, i spavaju mnogi.“ Znamo da se ovaj citat Pisma prvenstveno odnosi na fizičko Hristovo telo simbolizovano u razlomljenom hlebu večere Gospodnje. Taj stih, međutim, mora da se takođe odnosi na mistično Hristovo Telo jer Pavle odmah počne pisati o toj temi i ta tema zaista prevladava u celom 12. poglavlju 1 Korinćanima. On tu temu završava naglašavajući da je udovima Hristovog tela nužno ispravno prepoznati mesto svakog uda u telu. „Pa ako trpi jedan ud, trpe zajedno i ostali udovi; ako se slavi jedan ud, raduju se zajedeno svi udovi. Vi ste telo Hristovo, a pojedinačno udovi.“ Crkva, ili telo Hristovo, je bolesna jer su joj udovi međusobno neusklađeni.
Dakle ukratko, što se tiče službe Williama Branhama, on više ne pokušava da moli za sve koji dođu na njegove skupove jer je uvideo da ograničenja njegove telesne snage to onemogućavaju. Svoju službu mora ograničiti služenju određenom broju ljudi svake večeri. To, međutim, ne znači da na njegovim skupovima svi ne mogu primiti isceljenje. Bolesni se u slušateljstvu ohrabruju da u veri posegnu i prime svoje isceljenje dok su na svojim mestima. I zbog tog je uputstva broj primljenih svedočanstava onih koji su na taj način isceljeni zaista zapanjujući. T akva isceljenja ne obuhvataju samo manja oboljenja, već su oslobođenja jednako moguća za organska oboljenja kao što su rak, tumor, tuberkuloza i tako dalje. S vremena na vreme brat Branham je delovanjem svoga dara otkrivao takve bolesti i proglasio oslobođenje iako je osoba koja je primila isceljenje ponekad sedela u slušateljstvu dosta udaljena od njega.
Druga je velika svrha Branhamovih skupova propovednicima doneti inspiraciju: ne potaknuti mnoge da pokušaju voditi velike kampanje, već da se mnogi s novom inspiracijom vrate svojim crkvama i počnu istinsku službu oslobođenja. Predugo su se zamenama privlačili ljudi u crkvu tako da je slavljenje u mnogim našim zajednicama svedeno na savim ljudski nivo, a natprirodni element je potpuno iščeznuo. Služba isceljenja biblijski je način da se za Boga dođe do mnoštva. Kakve su divne službe nastale u životima nekih koje poznajemo koji su, pošto su prisustvovali Branhamovim skupovima otišli kući, zaključali svoja vrata i odbili da se pojave dok nisu čuli glas s neba!
Što se tiče samih hrišćana, njihovi su životi bili obogaćeni jer su pred vlastitim očima, često po prvi put, gledali čudesa! Skepticizam i nevera bili su izazvani i oterani! Bog više nije neodređeni, udaljeni Bog, već Onaj koji je blizu, spreman otkriti Sebe sinovima ljudskim. Kada se modernizam sa svojom pogubnom neverom sretne s tim izazovom, odmah je poražen do nogu. Ne mogu prazne reči ili vešto govorništvo prevariti normalnu osobu koja je videla Božije delo pred svojim očima. Ljudi su, kao nikada ranije, dovedeni do spoznaje da je Biblija istinita, Božija snaga istinska, a nebo i pakao stvarni!
U drugom smislu, ovi veliki skupovi imaju misionarski karakter. Branhamove su kampanje doprle do velikog mnoštva u zemlji u kojoj su se retko održavali skupovi Punog Evanđelja. Mnogi od tih ljudi odazvali su se pozivima na oltar. Iako se ne vrate povećavajući brojeve lokalnih crkava, ipak su neprocenjivo povećanje kraljevstvu Božijem. Podrazumeva se, naravno, da su mnogi iz gradova takođe obraćeni i da su postali kandidati da povećaju zajednice preduzimljivih pastora koji imaju inicijativu pratiti i ohrabriti te obraćenike. Jedan nam je pastor rekao da je odmah nakon Branhamovog skupa u svom gradu u svoju crkvu primio sto novih članova. Cela je kampanja, naravno, celokupnoj zajednici veliki svedok istine i stvarnosti poruke Punog Evanđelja.
Lično je svedočanstvo autora ove knjige da je služba Williama Branhama silno uticala na njegovu vlastitu službu. Iako je praktikovao službu isceljenja i njegova je vlastita crkva u velikoj meri uživala povlastice te veličanstvene istine, ipak je tek nakon što je video službu brata Branhama primio veru za služenje gluvima, nemima, slepima i video trenutne rezultate. Na takvim skupovima koje je vodio bio je zadovoljan značajnim uspesima koje je iskusio i sada bi, bez sumnje, bio potpuno zauzet vlastitim skupovima, budući da ima mnogo poziva, da u Božijem proviđenju, kao urednik GLASA ISCELJENJA, njegovo vreme i snaga nisu potrebni u koordiniranju i ohrabrivanju onih koji su bili povezani s ovom velikom posetom koja je došla u zemlju. Činjenicu da u izvršavanju te dužnosti ima čast biti saradnik Williamu Branhamu autor smatra nagradom.
Prisećajući se početka ove posete mogli bismo istaknuti dan 7. maja 1946. kada je Anđeo Gospodnji lično se obraćajući Williamu Branhamu rekao da ako ostane veran, da će ovaj veliki duhovni pokret protresti svet. Posmatramo kako se to predviđanje ispunjava. Govorim u ime svih nas, kao i u ime našeg ljubljenog brata Branhama, i gledajući korak dalje iznad slabog ljudskog delovanja, mi vidimo nedokučivu nameru Svemogućega koji je tako ljubio svet da je dao Svog jedinorođenog Sina. Kako su neshvatljivi Njegovi sudovi i Njegovi putevi! Njemu neka je sva slava.
Gordon Lindsay februar, 1950.